vinske priče za dušu

Ovo što nam je Nole priredio stvarno ne može rečima da se opiše! Nije samo Vimbldon u pitanju, niti taj famozni broj jedan, već i predivna reakcija našeg naroda, večeras u Beogradu. Znam da nije prvi niti poslednji put da Srbi nekoga tako dočekaju, ali ovo večeras mi, nekako, ima ozbiljnu i posebnu težinu. Ma, kao da je Nova(K) godina, još bolje i svečanije! Posebno mi se svidja ta promocija porodice kao osnovne ćelije društva, potenciranje tog uporišta kao preduslova za sve uspehe. A mi kao da smo to malko zaboravili i zanemarili. Srbi moji, dragi narode, posebno mladi, neka vam je ovo poruka života: samo talentom, radom, poštenim i napornim radom se dolazi do cilja i ostvaruju se snovi. Nema drugog puta, zaobilaznog, prečice koja podrazumeva muvanje i zabušavanje. Ugledajte se na Noleta, pa koliko ko može da od sebe da, neka bude najviše i najbolje i tako ćemo, ne u Evropu, nego i dalje! Nebo je granica! Živeli!

Jeste li gledali istoimeni film? Verovatno jeste, jer su ga po nekoliko puta prikazivali na svim televizijama u poslednjih desetak godina. Ako niste, obavezno ga pogledajte! Keanu Reeves i pogled na prelepe vinograde u Nappa Valey...dovoljno. Bar meni. Ali nisam sada htela da govorim o filmu, setila sam ga se usput, zbog one scene spašavanja vinograda. Zapravo, to je najčešća aktivnost vinogradara u poslednje vreme. S obzirom na klimu i ove promene vremena, na ove nenormalno obilne padavine koje spiraju zemlju sa brežuljaka, a kamoli preparate kojima je groždje prskano, najveći zadatak je sačuvati vinograd. Kakva je to muka, znaju samo oni koji se od ranog jutra zagledaju u nebo i kao indijanci, osluškuju i njuše naokolo. Biće kiše? Neće? Jupiiii, prskaj! Duvaće vetar, oluja, samo da ne otkine mlade listove, dok ne ojačaju... Ma, samo da ne padne kada bude cvetalo, dok ne precveta! ko je spominjao led? Ne daj bože, pu,pu,pu, daleko bilo! Otkud tol'ki korov? Pa samo što je okopan...K'o da njega djubrim i hranim! A zapravo se lepo i redovno zaliva. Od gore! Opet prskanje (koje za vašu informaciju, košta oko 100evra po hektaru, u proseku) ali kako kad je sve mokro i razlokano, ne može traktor u vinograd. A mora, opet će kiša, pepelnica i plamenjača vrebaju. Pa botritis. Sirka na sve strane...Kopaj, prskaj, kopaj, prskaj. Samo da bude sunca u avgustu, da lepo sazri. Ako bude više kiše, biće kiselo. Kad će berba? Da ga ostavim još malo? Meri šećer, meri kiseline, niski start-beri!Uh, zamorila sam se dok sam ovo pisala i zamišljala pomenute situacije. Kao što rekoh, muka. Pa posle kažu, vino skupo!E, nije nego, kome je skupo nek pije čaj. Za smirenje.

Ne znam da li ste se sreli do sada sa pojmom "Predikatna vina", a čak i ako jeste nije na odmet da pročitate još po nešto. Vina sa oznakom "Predikat", najpre možemo sresti u Nemačkoj, Austriji i Sloveniji, a odnedavno i u Hrvatskoj. Prošli put sam pisala o garažnim vinima malih serija i visokog kvaliteta, što često podrazumeva upravo ova vina. Veoma je hrabro upustiti se u proizvodnju predikatnih vina, jer je to jedna od najosetljivih grana vinarstva,dakle, svaka čast i skidam kapu tim vinskim vitezovima. Da biste napravili jedno takvo vino, najpre morate imati svoj vinograd, sa odabranim sortama za odredjeno područje, a onda to isto groždje "zaboravite" da oberete kad mu je vreme, nego ga ostavite na čokoću sve do zime. Tu onda razlikujemo nekoliko berbi:kasna berba, izborna berba, izborna berba prosušenih bobica i ledena berba.Izborna berba podrazumeva ručno prebrane grozdove, negde u novembru ili čak kasnije, ova druga, izborna prosušenih bobica znači da čekamo da se na grozdovima pojavi plemenita plesan koja mu daje posebnu notu (a inače, ako se pojavi ranije, daje mu pokvarenost) i ledena, koja se obavlja nakon što nekoliko dana temperatura iznosi ispod -7C. Tada se preradjuje tako smrznuto groždje, i pusti se da šira polako ističe iz grozda, a voda koja je u njemu, ostaje vezana ledom. Dakle, možete da zamislite kakva je to koncentracija, da ne kažem esencija vina. Jasno je i koja količina može da se dobije ovim postupcima, ali kvalitet i izuzetnost ovih vina je nesporna. Što se sorti tiče, Graševina se pokazala kao najbolja, jer se dobro drži na čokotu tako dugo, zatim su tu i Traminac, Pinot crni, beli i sivi, Rajnski rizlihg, ali i Chardonnay i Frankovka.  Po zakonima o vinu, ova vina se ne smeju stavljati u promet pre marta (za kasnu berbu) a za sva ostala predikatna vina važi  da se ne prodaje do maja naredne godine, što mu osigurava odležavanje pet do šest meseci. Zakon o ovim vinima je veoma strog, mora se dobiti od strane ministarstva potvrda da su ispoštovane sve odredbe o proizvodnji da bi vino moglo da nosi oznaku "Predikat". Nemci su, prosto ludi za ovim vinima koja, bogami, dosta i koštaju. Tako da, kada negde ugledate vino u pakovanju od 0.375 l, a košta kao prva ljubav, znajte o čemu se radi. A ko ga pije? Pa, odlikaši! 

Prvi deo naslova se odnosi na poseban postupak mešanja dve ili čak više vrsta i tipova vina, što mu daje posebnost i specifičan kvalitet. Dobar i iskusan vinar će pre nego što odluči šta će kupirati te godine, isprobati dosta kombinacija dok ne nadje pravu. Intuicija će ga voditi na tom putu, pošto pravila nema. Znajući kvalitet samog groždja, odlučiće o polaznoj osnovi kupaže, na primer, neka je to Merlot (koji daje eleganciju) u većinskom odnosu i dodavaće Cabernet Franc ili /i Cabernet Souvignon, Marselan ili Petit Verdot u odnosu koji mu se dopadne. Svake godine to može biti potpuno drugačija kombinacija. Za to je potrebno vreme, osećaj, strpljenje i ljubav. Mnogi ljudi daju prednost kupažama pri pijenju vina. Što se tehnike tiče, moram da dodam da svako vino posebno leži i zri i tek kad završi taj proces, pristupa se kupaži. Ja sam ovde navela primer crvene kupaže, ali da ne biste bili u zabludi moram da dodam da i bela vina mogu da se kupažiraju.

Sve ovo me dovodi do sledeće teme, a to su garažna vina. Nedavno sam pročitala tekst o sve većoj rasprostranjenosti ovakvih vina u Hrvatskoj. Poznato mi je da se u Francuskoj, u Bordou već dugo proizvode male serije vina u isto tako malim vinarijama koje liče na garaže. To su obično vinari koji nemaju svoje vinograde, ali zato otkupljuju isključivo vrhunsko, najkvalitetnije groždje i od njega prave vrhunska vina, često zanimljive i smele kupaže, koja koštaju mnogo i  teško se nalaze u prodaji.Tu praksu sada možemo sresti u susednoj Hrvatskoj s tom razlikom što Hrvati, garažni vinari, imaju svoje vinograde sa pretežno hrvatskim autohtomim sortama i eventualno dokupe izvesnu količinu groždja, jer im se vino sve više traži.Snabdevaju mali broj ekskluzivnih restorana i vinoteka i  do njihovog vina se može doći samo ličnim kontaktom. Vino proizvode tradicionalnim tehnikama i često ne koriste pesticide pa im groždje spada u organsko. Dakle,ekstra kvalitet i ekstremno male količine daju i ekstra cenu- do 200 evra po boci. Medjutim, neki od njih su pokupili velika medjunarodna priznanja i zlatne medalje na najprestižnijim ocenjivanjima u svetu. Svaka čast! Kod nas postoji slično vinarstvo, ali samo po veličini vinarije. Gotovo uvek mala vinarija garažnog tipa u Srbiji automatski znači loše vino. Nedavno sam probala vino jednog malog proizvodjača iz Banoštora, u pitanju je bilo n e k o crveno vino, izbačeno na tržište posle t r i meseca(jako mu se traži, kaže, pa ne stigne da odleži???) i očajna pljunula. A ima ljudi koji to piju i hvale, što na žalost, govori sve o našoj vinskoj neosvešćenosti. Nadam se samo da će tržište izdiktirati zahteve koji će morati da se ispoštuju i isprate i samim tim privući još mnogo onihi koji će postati ljubitelji vina, s razlogom. Ako je neko, nov i neupućen, na samom početku probao neko takvo "vrlo traženo" vino, onda me ni ne čudi da se vratio pivu brže nego što je od njega i krenuo.